Pro­ljeć­ni da­ni ve­o­ma pri­ja­ju pje­va­či­ci Ni­ko­li­ji Jo­va­no­vić ko­ja pot­pu­no uži­va u za­jed­nič­kom ži­vo­tu sa svo­jim deč­kom Re­ljom Po­po­vi­ćem. Tre­nut­no su obo­je ve­o­ma an­ga­žo­va­ni oko pri­pre­ma­nja no­vih pje­sa­ma, a iza­bra­nik atrak­tiv­ne da­me ra­di i na di­plom­skoj pred­sta­vi. Iako ka­sni sa ob­ja­vlji­va­njem no­vog al­bu­ma, mla­da zvi­je­zda ka­že da se ne se­ki­ra zbog to­ga, već se pre­pu­šta svim lje­po­ta­ma ko­je joj ži­vot pru­ža. Bez ob­zi­ra na to što je pri­je ne­što vi­še od go­di­nu da­na ima­la spon­ta­ni po­ba­čaj, Ni­ko­li­ja se tru­di da raz­mi­šlja po­zi­tiv­no, a ovih da­na pre­o­ku­pi­ra­na je i gle­da­njem ri­ja­li­ti pro­gra­ma Far­ma ko­ji se emi­tu­je na te­le­vi­zi­ji Pink, a u kom uče­stvu­je i nje­na maj­ka, folk pje­va­či­ca Ve­sna Zmi­ja­nac.
Da li ste za­do­volj­ni ka­ko se Ve­sna dr­ži na Far­mi?
- Za­do­volj­na sam onim što je do sa­da po­ka­za­la. U su­šti­ni, još je ni­ko ni­je ozbilj­no na­lju­tio ili iz­ner­vi­rao, mno­go je bur­ni­je re­a­go­va­la ka­da sam ja kao ma­la kod kom­ši­ni­ce pri­je ruč­ka je­la pa­la­čin­ke. Što se me­ne ti­če, ne­ka sa­mo ta­ko na­sta­vi.
Bri­ne­te li za nju, s ob­zi­rom na to da je izo­lo­va­na i sa ma­nje-vi­še ne­po­zna­tim lju­di­ma?
- Na po­čet­ku ma­lo sam bri­nu­la, me­đu­tim, što vri­je­me vi­še pro­la­zi, uvi­đam da joj je su­per i sa­da uži­va. To je no­vo is­ku­stvo za nju, ali ma­ma je avan­tu­ri­sta i ne dr­ži je mje­sto. Ina­če, Ve­sna ne ku­va sa­mo za me­ne i Re­lju, ona mo­že da spre­ma za 28 lju­di, to je sa­da pra­va mje­ra za nju.
A ko va­ma sa­da ku­va?
- Re­sto­ra­ni oko ku­će ozbilj­no su se ovaj­di­li od nas. Ne mo­gu da se po­hva­lim ovim što ću re­ći, ali tre­ba­lo mi je 26 go­di­na i da ma­ma ode na Far­mu ka­ko bih sa­mo­stal­no oti­šla na pi­ja­cu. To sam uči­ni­la pri­je ne­ko­li­ko da­na, ku­pi­la sam na­mir­ni­ce i sku­va­la ru­čak.
U ko­jim vam si­tu­a­ci­ja­ma ona naj­vi­še ne­do­sta­je?
- Fa­li mi na­ša za­jed­nič­ka ju­tar­nja ka­fa, nje­na ku­hi­nja, pri­su­stvo i dru­štvo. Ma­lo sam bi­je­sna što ni­je tu, ali lak­še mi je ka­da vi­dim da je do­bro.
Ka­ko iz­gle­da va­ša sva­ko­dne­vi­ca?
- To­kom po­sled­njih mje­se­ci vi­ken­dom smo ima­li na­stu­pe, do­du­še ja sam na­pra­vi­la ma­lu pa­u­zu jer spre­mam no­vi al­bum. Re­lja ni­je, on kon­stant­no ra­di i sri­je­dom i po­ne­djelj­kom, a uz to još spre­ma di­plom­sku pred­sta­vu. Ovih da­na bu­di­mo se u za­gr­lja­ju, even­tu­al­no do­ruč­ku­je­mo ako stig­ne­mo, pa kud ko­ji mi­li mo­ji. On spre­ma du­et sa Co­bi­jem i Cvi­jom, za­i­sta ima mno­go oba­ve­za.
Ka­ko bi­ste opi­sa­li svo­ju emo­tiv­nu ve­zu, ima li lju­bo­mo­re?
- Da ne zvu­čim pre­ten­ci­o­zno, ali na­šu ve­zu slo­bod­no mo­gu da opi­šem kao sa­vr­še­nu. Opet, sve za­vi­si ka­ko ko gle­da na to. Lju­bo­mo­re ne­ma jer ni­ko ne da­je po­vo­da za nju. Mi­slim da se ona ja­vlja sa­mo ka­da po­sto­ji raz­log, a mi smo pot­pu­no dru­ga­či­ji. Vje­ru­je­mo jed­no dru­gom i zna se ne­ki ko­deks po­na­ša­nja u ve­zi.
Ko­li­ko vam je va­žno nje­go­vo mi­šlja­nje, osla­nja­te li se na sa­vje­te svog deč­ka i on na va­še?
- Re­lja i ja se u sve­mu osla­nja­mo jed­no na dru­go. Mo­žda to sme­ta ne­kim lju­di­ma, ali ni­šta se ne de­ša­va bez mi­šlje­nja onog dru­gog. Do sa­da mi je uvi­jek da­vao do­bre sa­vje­te, is­ku­sni­ji je u po­slu i mu­zi­ci od me­ne, a ja sam na­vi­kla da me lju­lju­ška­ju, što ma­ma, što on i uvi­jek če­kam na njih.
Pa­ro­vi se na­kon spon­ta­nog po­ba­ča­ja zbli­že ili uda­lje. Ka­ko se ta ne­mi­la si­tu­a­ci­ja od­ra­zi­la na vaš od­nos?
- De­fi­ni­tiv­no smo se zbli­ži­li, jer da smo se uda­lji­li, sa­da ne bi­smo bi­li za­jed­no. Sve nam se do­go­di­lo ve­o­ma ra­no, ve­za je bi­la svje­ža i ne bi­smo op­sta­li da ni­je ta­ko.
Je­ste li uspje­li da pre­va­zi­đe­te sve te­ške tre­nut­ke?
- Na­rav­no, sa­mo je bit­no ka­ko raz­mi­šlja­te. To se de­ša­va svi­ma, ni­je la­ko, a još ka­da vas i me­dij­ski ra­zap­nu, on­da to stva­ra do­dat­ne kom­pli­ka­ci­je. Tre­ba mi­sli­ti po­zi­tiv­no, da­nas se to, na­ža­lost, de­ša­va sko­ro sva­koj dru­goj že­ni.
Raz­mi­šlja­te li o dje­ci, da li ste sprem­ni za no­vu trud­no­ću?
- Ni­smo pre­sta­li da raz­mi­šlja­mo o po­tom­stvu i ka­da se de­si, de­si­će se. Po­sle sve­ga što se do­go­di­lo, ne mo­že­te da ne bu­de­te op­te­re­će­ni, ne­ka­ko ste dvo­stru­ko opre­zni­ji ne­go ra­ni­je. Ka­da mi ka­žu da se opu­stim, shva­tim da još ni­sam pro­na­šla for­mu­lu ka­ko da to uči­nim. Mo­žda ću i to vre­me­nom na­u­či­ti.
Pla­ni­ra­te li vjen­ča­nje?
- Ne još. Ge­ne­ral­no, ni on ni ja ne go­ti­vi­mo svad­be. Ne že­lim da skr­na­vim po­jam vjen­ča­nja, ali ne­dav­no sam se na­ša­li­la i re­kla: Ko­me tre­ba taj tro­šak? (Smi­jeh) U ci­je­lom svom ži­vo­tu bi­la sam sa­mo na jed­noj svad­bi i to kao ma­la kod se­stre od stri­ca. Da­li su mi da ki­tim vjen­či­će, do­bi­la sam pa­ri­ce i ku­pi­la sat. Mo­žda nam se jed­nog da­na pro­mi­je­ni mi­šlje­nje po pi­ta­nju ve­li­ke svad­be, ali ne vje­ru­jem, ma­da mo­žda ipak pot­pi­še­mo taj pa­pir. Ne vi­dim šta bi to pro­mi­je­ni­lo, ži­vi­mo za­jed­no i li­je­po nam je.
Mo­že­te li za se­be da ka­že­te ka­ko ste ostva­re­na že­na po­red mu­škar­ca ko­ga vo­li­te?
- De­fi­ni­tiv­no je ta­ko. Ne vi­dim da će pa­pir ne­što pro­mi­je­ni­ti. Mla­di smo, obo­je ima­mo po 26 go­di­na i šta bi­smo vi­še od ži­vo­ta htje­li od ono­ga što već ima­mo. Obez­bi­je­di­li smo krov nad gla­vom, po­sao, za­ra­đu­je­mo li­je­po, vo­li­mo se, sreć­ni smo i ima­mo skla­dan od­nos. To ko je oprao su­do­ve ili veš i te ne­ke sit­ni­ce, stvar­no su ne­bit­ne i slat­ke.
Du­go ste ži­vje­li u Grč­koj, a ka­da po­mi­sli­te na dom, gdje se on na­la­zi?
- I u Sr­bi­ji i u Grč­koj. Ka­da idem ta­mo, imam uti­sak kao da do­la­zim dru­goj ku­ći. Ne­dav­no sam bi­la u Ati­ni u ko­ju če­sto pu­tu­jem jer mo­ram da ri­je­šim ne­ku pa­pi­ro­lo­gi­ju, s ob­zi­rom na to da imam nji­hov bo­ra­vak.
Šta bi­ste vo­lje­li da vam se do­go­di ovog pro­lje­ća?
- Da sve i da­lje bu­de ova­ko ka­ko je­ste.Priredila: A.Š.